Два узастопна Југословенска рата, који протекоше на наше очи 90-их година, предвиђали су већ ружну улогу СМИ, која су иступала у југословенској кризи као главно оруђу принудог заглупљивања јавности. Када су СМИ проглашавали кривцем за рат једног-два човека (неважно; Клинтона са Моником, како то чине наше «патриоте», или Милошевића, као западна СМИ и наши неолиберали) – они спуштају гледаоца или читаоца до нивоа развоја неписменог и заборавног руског сељака са почетка XIX в., који је веровао да је Наполеон Антихрист.
Срамота је за новинаре,
који на прагау XXI века покушавају
наговорити аудиторијум, да најмоћнија
војна машина у свету НАТО може бити
покренута само ради тога, само се казне
једног-jeдиног човека – Милошевића, и
да је на Западу све до тог степена водили
рачуна о новцу, да су ради кажњавања
једног јединог човека спремни бацити
низ ветар десетине милијарди долара.
Срамота је за новинаре, који убеђују
аудиторијум, да је Милошевић – «диктатор»
и «фашиста», иако је Милошевић изабран
на општим изборима и у условима његове
«фашистичке диктатуре» пре 8 година 20
хиљада опозиционара је, удруженим
снагама покушало на јуриш да заузме
зграду Државне радио-телевизије,
Парламента у МУП-у «фашиста», Милошевић
никоога није предао на суд, а оне, које
је задржао, ослободио је! А пре свега 4
године опозиција је код «фашисте»,
Милошевића опозиција је у Београду
организовала непрекидне митинге – што
се завршило тиме, што су једнога од
лидера опозиције позвали у владу! Прави
фашиста би већ одавно послао све
демонстранте у концентрациони логор,
а неке би као опомену осталима стрељао
постројивши их уза зид (Пиноче, je нaпример,
поступио управо тако, али Пиноче, ако
је веровати новинарима – није фашиста
него борац за демократију).
Заиста
узроци Југословенског рата, су као и
обично економски. Сви писмени стручњаци
то знају.
MMФ као детонатор Југославије
Стварни иницијатор Југословенских ратова је ММФ. Из неког разлога се сматра, да је ММФ такав економски бог, свезнајући и који никада не греши, иако постоји мноштво супротних доказа. Наример, програм «економског оздрављења», који је ММФ наметнуо Руанди је довео до краха руандску привреду и масовног крвопролића између тутси и хуту, које је однеле животе више од милиона људи. «Салинастројка» која се спроводила у Мексику под руководством ММФ-а је довела до чувеног финансијског банкрота, за ликвидацију чијих последица у последњих пет година је Мексико морао «упумпати» 92 милијарде долара. Индонезија је од 1992 године уредно преорјентисала своју привреду по рецептима ММФ-а – до чега је то довело, сви су видели. Још раније су се потпуно аналогно развијали догађаји у Бразилу, где је последња ратна влада, која је беспоговорно извршавала све директиве ММФ-а, довела привреду у ђорсокак и изгубила власт.
Југославија је била прва земља «источног блока», која је почела престројавати своју привреду по рецептима MMФ-а (још од 1980 г.). управо је ММФ захтевао од југословенског руководства да одустане од «социјалистичких планова» изједначавања привредног развоја свих региона замље, што је лишило традиционално заостало Косово Великих државних дотација и дало могућност тада хоџистичкој Албанији да искористи незадовољство локалног становништва «новом економском политиком» за стварање на Косову албанског стаљинистичког подземља. Прва косовска криза избија 1981 г., када је стаљинистичко подземље подстакло терор против неалбанског становништва и испровоцирало уличне сукобе. Убијено је око 30 људи, 20 хиљада срба, црногораца и јевреја је избегло са Косова.
До 1984 г. Државна безбедност је уништила 3 подземне стаљинистичке «комунистичке партије» на Косову и плус подземну хоџистичку организацију «Пут ка слободи». Све то је коштало југословенску државну благајну суме, једнаке 70% кредита, добијених од ММФ-а. Још скоро 25% је отишло на отплату услуга експерата ММФ-а! Завршило се тиме, што је, 1986 г. ММФ успоставио над југословенском привредом потпуну контролу. Неприхватање «изједначавања» сада изазива незадовољство у Србији, јер је појачало заостајање те републике за Хрватском и Словенијом, индустријски најразвијенијим. Тако је ММФ поново оживео српски национализам у Југославији (са којим се Тито – хрват по националности немилосрдно борио, све до исељавања срба из других република). И управо је по саветима ММФ-а Милошевић одговорио на нови талас насиља на Косову 1988-1990 г. доношењем уставних амандмана, који су ограничили права аутономних покрајина у поређење са републикама: без тога је било просто немогуће спровести политику ММФ-а – руководство Косова је отворено изјавило, да таква политика противуречи југословенском уставу.
На захтев ММФ-а југословенска влада је 1989 г. донела закон о приватзацији. Како се испоставило кроз две године, приватизација је била обавезан услове «доктрине Ноува – Хоу», чију је виталност ММФ проверио на Југославији.
«Доктрина Ноува – Хоу»
«Доктрина Ноува – Хоу» је развијена 1982 г. и поставила је себи за циљ «ликвидацију економске и војне моћи вишенационалних држава источног блока».
Доктрина је претпостављала:
стављање под контролу и под услове ММФ-а
тржишних мехаизама тих земаља, спровођење
приватизације и отварање привреде тих
земаља за западни капитал уз истовремено
очување технолошког заостатка за водећим
западним земљама. По мишљењу аутора
«доктрине», то је морало за собом повући
(поступно): у
политици: а)
препород или ликвидацију владајућих
комунистичких партија, б) као резултат
тога настанак идеолошког вакуума, в)
перманентну државну кризу;
у
друштвеном животу:
а) дезинтеграцију друштва на основу
раста тржишног егоизма становништва
(распадање друштва на супротстављене
слојеве, групе, статусе, кругове), б)
појаву међуетничких, међуконфесионалних,
територијалних, кланских и социјалних
конфликата са перспективом њихове
милитаризације; у
економији: а)
пораст инфлације, б) индустријски пад
и технолошки регрес и, најзад, в) неповратно
подривање индустрије и одбрамбене
способности.
У правом смислу речи биле су само три «вишенационалне државе источног блока» : Југославија, СССР, НРК. У Југославији «доктрина Ноува – Хоу» је нејблиставије изведена, што говори о изузетно високом професионалном нивоу аутора доктрине. Социјалистичка Федеративна Република Југославија се распала поткопана «тржишним егоизмом». Али са Србијом су настали проблеми.
«Отварање» Србије војним путем
Закон о приватизацији је донесен у СФРЈ 1989 г., али он није удовољио западном капиталу, будући да се практички није сводио на било које покушаје западних банака и компанија да узму под контролу Југословенску привреду. Зато су Југославију морали разбити. У бившим југословенским републикама приватизација је кренула на темељу, нових, републичких, закона. У Хрватској и Словенији ти закони су у потпуности задовољили Запад. Главни претендент за преузимање хрватске и словеначке привреде био је немачки капитал – и данас се практично сва привреда Хрватске и Словеније (директно или индиректно) контролише немачким капиталом. При чему су врло често немачки концерни, купивши хрватска предузећа, затварали их, очувавши самим тим радна места за једнопрофилна у правом смислу речи немачка предузећа – и на тај начин вештачки претерано повисили цена роба тих предуезаћа на међународним тржиштима. Тако сада стоје по целој Хрватској затворене фабрике – које су већ одавно опљачкали и демонтирали локални мештани, који су остали незапослени.
Међутим српски републички закон о приватизацији 1991 г. је постављао гаранције од таквог развоја догађаја. По том закону, орјентисаном на стварање «народног капитализма у Србији», западни капитал је могао рачунати само на 10% капитала приватизованог предузећа, западне корпорације су биле незадовољне том околношћу, али формалне претензије према закону нису могли показати, пошто је он споља задовољавао све услове ММФ-а: главнина привредних субјеката Србије је трансформисано у приватна (у акционарска друштва).
То, што је у Србији био донесен управо такав, а не други закон није зависило од Милошевића. Већина предузећа у СФРЈ су била предузећа колективног облика својине (својине радних колкетива). Управо су се ти власници (радни колективи) и изјаснили против других варијанти приватизације. Добили су то, да њихова колективна предузећа буду претворена у АД, у којима су радни колективи постали власници акција. Фактички се променио само облик власништва, али не и суштина. Против претварања својих предузећа у класична приватна југословенски радници су одлучно устали, пошто је Југосалвија у суштини увек живела по тржишним законима – и радници су знали, да је прво, што ће учинити нови власник-приватник –редуковати радних места, срезати плате и социјалне повластице (тако се и десило у Хрватској и Словенији).
Осим тога, југословенски раници су добили, да у закону буде утврђен принцип посебне добровољности процеса приватизације (држава је могла принудно приватизовати само она колективна предузећа, која су се нашла у позицији банкротства).
Као резултат тога си 1997 г. Удео капитала приватних предузећа у српској привреди је износио само 4%! Западне корпорације нису добиле практично ништа, иако је, наравно, западни капитал неупоредиво моћнији од српског.
Међутим, постоје сектори српске привреде, о којима одавно машта западни, нарочито немачки и амерички, капитал. То је, например, цео комплекс индустрије бакра Србије. Бакар је данас најпотребнија сировина за електронску индустрију која се брзо развија у Немачкој. За Немачке концерне српски бакар (узимајући у обзир смешне транспортне трошкове и могућности плаћања српским радницима веома ниске плате) – то је «златни рудник», који је истовремено омогућио увећање профита за 520-550%! Али српско законодавство није дало немачком капиталу да приграби српску индустрију бакра.
Други пример. На Косову леже највеће у Европи (а по мишљењу стручњака, и у Евроазији уопште) истражене залихе висококвалитетног каменог угља. Они се не експлатишу, пошто је то економски нерентабилно у условима, када у Европу стиже цевоводима јефтина руска нафта и гас. Али ако тај нафтни канал изненада пресуши – то ће онај ко буде владао Косовом, диктирати правила игре целој европској енергетици. По данашњем законодавству, западни капитал не може купити рудна богатства на територији Србије – рудна богатства уоште нису објекат приватизације (исто као монополи на природу).
Природан излаз за западне монополисте је сменити власт у Србији. Законским путем то им није успело да ураде – срби су на изборима гласали за Социјалистичку партију. У не малом степену, гласајући за социјалисте, срби су гласали за онај пројекат трансформације својине, при коме ће радни колективи, у овом или оном облику (у колективном или акционарском) остати власници својих предузећа. То јест Милошевић ту апсолутно није имао никакве везе с тим. Сам по себи Милошевић је био типични партократа, каквих смо се ми нагледали и код нас у земљи. Лично Милошевић, колико се може судити, ништа није имао против такве приватизације, која би одговарала Западу (породица Милошевића је породица милионаера и приватних власника). Али он је принуђен придржавати се званичне партијске линије по питањима својине, а Социјалистичка партија се не може одрећи те линије, не ризикујући да изгуби већину својих чланова и подршку свога бирачког тела – радника колективних предузећа. Није случајно у познатим акцијама протеста у Београду пре неколико година у главном учествовали студенти, ситни трговци и представници хуманистичек интелигенције, али не радници. Радници су знали, ШТА су добили по закону о приватизацији, а ево студенти и интелигенција (новинари, у првом реду), нису колективни власници, наивно су мислили, да ако смене власт – сви ће постати милионери. Разумљива заблуда: код нас, сетите се, новинари су се такође некада дерали «напољу» и прослављлаи «ваучеризацију» – а сада просјаче од државе дотације и жале се на «социјалну незаштићеност»
То, што смо гледали на Балкану, је покушај да се «отвори» за Запад привреда Југославије методама силе. То је чудовишан регрес међународних односа до нивоа средине XIX в., када је Запад тачно таквим истим методама «отворио» за себе Кину – посредством «ратова за опијум»
Уклањање конкурента
Постоји још једнан економски узрок Југословенског рата. Aвиајција САД, је уништавајући предузећа на југословенској територији, не само уништила оно, што нису дали купити америчком капиталу, него и уклонила конкуренте тог капитала. Само се тиме може објаснити, зашто су са таквом брижљивошћу авиони НАТО-а уништавали јуословенску дуванску индустрију. Југословенски дуван је успешно кункурисао са западним производима у Источној Европи (нарочито) у Средоземљу. Сада је тај успешни конкурент уништен.
Мало ко код нас у земљи зна, али још 80-их година југословенско путнички аутомобил «југо» имало велику популарност у САД. «Југо» је имао репутацију изузетно поузданог и економичног возила, који кошта по америчким стандардима, – суве копејке (СФРЈ, је заинтересована за западну валуту, продавала «југо» у САД по ценам нижим него у самој Југославији). Американци су стајали до краја дуго-дуго у редовима за то, да би купили «југо»! Аутомобилски лоби у САД био је у хистерији: «југа» су заједно са јапанским аутомобилима сматрали главном претњом америчкој аутомобилској индустрији. Продавач «југа» у САД је компанија «Глобал моторз», која је припадала југословенској фабрици «Црвена застава», се обогатио и развијао жестоким темпом, водећи представници америчког естаблишмента сматрали чашћу сарађивати са «Глобал моторзом». Сам Лоренс Иглбергер (који је постао касније државни секретар за време председника Буша) ушао у управу «Глобал моторза»! Чим су против Југославије увели санкције – «југо» је нестао са америчког тржишта, грандиозни рачуни «Глобал моторза» су замрзнути. Амерички аутомобилски лоби, није успео потиснути југословенске конкуренте економским путем, потислнули су их политичким. Сада, када су фабрике, које производе «југо», порушене бомбама, победа је постала коначна. Споразумно су америчке аутомобилске компаније су значајно санкционисали потрошаче – за «недовољан патротизам»: где ће сада амерички власници «југа» наћи зупчасти за своје јефтине и економичне аутомобиле?
Још један пример. Основни извор прихода државне касе СФРЈ је био извоз наоружања. Главни купци југословенског наотужања су били: Ирак, Либија, Иран, Судан, Етиопија, Алжир, Сомалија, Уганда, Кореја. Није тешко досетити се, да су САД из само једног политичког узрока биле заинтересоване да униште југословенски Војно-индустријски комплекс. Међутим постојали су и економски узроци. Ствар је у томе, што је са тржишта, које су заузели југословенски продавци наоружања, потиснути их је било практично немогуће: југословенско оружје је било веома високог квалитета (југословени су производили оружје углавном на основу сложених западних – укључујући и америчке технологије, купивши лиценце), а оно је веома јефтино коштало – Југославија је продавала наоружање за чврсту валуту, а плате у југословенском Војно-индустријском комплексу су исплаћивали у брзо обезвређеним динарима. Данас југословенски Војно-индустријски комплекс, порушен бомбардовањем авијације НАТО-а, не постоји. САД су лишиле добављаче оружја многих својих поротивника на међународној арени– као прво, и отворили за своје трговце оружјем ново тржиште – као друго.
Они знају волети само покорне
Разуме се, западне
корпорације не могу директо рећи: ми
водимо рат у Југославији ради свог
суперпрофита. Зато нам причају приче о
«фашисти», Милошевићу – иако то није
Милошевић него «добри», председник
Хрватске Ф. Туђман који се прославио
речима «хвала богу, моја жена није ни
српкиња ни јеврејка», и «ми морамо бити
захвални јунацима-усташама (то јест
хрватским фашистима из времена II светског
рата) за то што су они створили Хрватску
хрватском – без цигана и јевреја».
Зато
је Запад тако захвалан Вуку Драшковићу,
који је обећао спровести «праву
приватизацију», – иако на Западу,
наравно, знају, да Драшковић српски
националиста ни по чему није бољи од
Шешеља, онај исти присталица «Велике
Србије» (и разлика је само у томе, што
је Драшковић прозападни српски
националиста, а Шешељ је антизападни).
Зато на Западу воле и председника Црне горе Мила Ђукановића: у Црној гори је приватизација сасвим другог карактера, није таква као у Србији. У Црној гори предузећа су насилно ликвидирана, а сво власништво је присвојио узак круг државне номенклатуре (формално – неколико фондова, брокерских и консултантских фирми). Све то је, узгред, довело привреду у ћорсокак, и зато је сада у Црној гори, на делу следећи, други, план приватизације, који је у потпуности копирани са чубајсовске «ваучеризације». Очигледно је «ваучеризација» Црне горе спроведена са рачунањем на жалосно руско искуство, и, према томе, црногорско руководство је поставило свој циљ стварање у републици криминално-бирократског капитализма а-ла Гајдар и Чубајс. Западном капиталу то одговара, пошто још 1998 г. црногорско руководство изјављује да је спремно продати западним концернима контролне пакете акција 6 највећих црногорских компанија за смешну суму од 1 милијарду долара. Већ сада је познато, каква ће западна компанија купити какво црногорско предузеће (например, рафинерију нафте «Југопетрол» у Котару, алуминијски комбинат и Подгорици и т.с.). управо зато западна авијација и није бомбардовала та предузећа (тачно исто, узгред, као и предузећа бакарног комплекса у самој Србији!).
Потпуно је очигледно, да је приватизација по Чубајсу, правилно названа «пљачкашка», не може бити да је пљачкашка у Русији а није пљачкашка у Црној гори. Наравно, на Западу то разумеју. Али када је реч о суперпрофиту такве се «ситнице», природно заборављају. Нису узалуд САД отворенио изјавиле, да су издвојиле 15 милиона долара на свргавање Милошевића – законито изабраног председника суверене државе.
Остаје да чекамо када ће Милошевића свргнути, – и посматрамо какво ће расположење затим бити у Југославији, неколико година касније. Имам познанике у Украјини, који су се веома радовали разбијању Совјетског Савеза, «ослобођењу од власти московљана», који су «ујединили Украјину», и маштали да се присаједине НАТО-у. Ево већ пет година како сви они заједно крију «неодложност», дирљиво воле «мословљане» и мрзе НАТО.
